Literarni pokušaji pod suncobranom

parasol-jardin-Pisanje, to nije tako lako, kao što izgleda. Lepo izgleda kad čovek posmatra sa strane… romantično i boemski.
Kod mene to nije baš tako, iako na momente i ja samu sebe vidim za stolom prekrivenim šarenim heklanim stoljnakom, dok oko mene ptičice pevaju, a penkalo pleše po hartiji.

Realnost… Prva stavka, naći dobar položaj u odnosu na orijentaciju Sunca.
Sve je to stvar ukusa, neko voli Sunce na leđima, neko na čelu…
Otkrivanje sa koje strane vetar duva zbog papira.
Doneti papir!!! I olovke … i ….
I smestiti se na stolici i zapaliti cigaru. Svako ima svoj ritual.
Onda vidim da nisam donela pikslu. Kako to da zaboravim?
Kafa sa časom vode je već spremna. Odem po pikslu.
U međuvremenu se vetar razigrao, treba mi prsluk.
Odem po prsluk.
I vratim se razmišljajući o čemu ću konačno početi da pišem.
E, sad mi se piški. Možda nisam trebala piti vodu…
Uh, težak je ovo posao!!!
Hajde, spremna sam.
Kojom ću bojom da pišem???
I onda počnem da se igram sa olovkama u boji. Nema potrebe da vam kažem da na stolu ima preko deset boja… Sve su mi lepe i šarene se pred očima. Mada, žuta se slabo vidi, a ni svetlo zelena nije najbolji izbor… Ne znam zašto, možda zbog trauma iz škole, crvenom ne pišem, samo popravljam ili dodajem.

Na kraju sam počela da pišem sa roze olovkom. Ipak sam ja devojčica. Ali zašto mi se papir plavi? Možda sam i jedno i drugo u isto vreme, ali neću na tu temu. Lagane, samo lagane teme danas. Na odmoru sam. Mini odmor, četiri dana.
Živeli praznici. Bar nešto pozitivno od silnih ratova, crvena slova razbacana na kalendaru.
Opet mi misli lutaju, šta ja danas da stvorim?
I opet mi se piški.

(Marija, neće od tebe pisac nikad biti…)

Ovoga puta nastavljam da pišem i ne zaustavljam se. Ako mi ne zazvoni telefon kao sad. Neću da se javim. Radim.
Ali kopka me ko je? Evo, vraćam se, samo da vidim na nije nešto hitno i važno.

Pauza.

Tu sam. Pa ja više nemam cigara… kako ću da pišem bez cigara?
Jer godinama već mislim da jedno sa drugim idu u paru, iako mi moj pneumolog kaže da to baš nije tako.
Sreća pa je tu druga paklica. Spasena sam. Hvala ti fabriko duvana…
(Ako ovo deca čitaju- deco, nemojte biti kao ja, birajte slobodu bez duvanskog dima!!!)
E, malopre sam na telefonu videla da je prošlo 12 sati. Gladna sam.
Da li da prezalogajim nešto ili da pišem… Ne znam, osećam malu slabost u desnom zglobu, a levom rukom još uvek ne znam da pišem.
Ipak ću da jedem. Snaga na usta ulazi. Samo da u međuvremenu ne padne kiša… ko će sad sve unositi u kuću.
Mrvim po papirima. Neću da gubim vreme. Koliko sam samo puta sebi rekla – Setićeš se šta si htela da napišes… Ništa od toga. Najbolje su mi priče koje nisam napisala ☺ (Ne verujete mi?)
Bilo je tu zanimljivih analiziranja, razmišljanja, dobrih radova, ali takve priče “dolaze” kada sam ili bez papira ili bez olovke, ili bez oboje… ili umorna pa nemam snage da upalim lampu pored kreveta i pišem. I svaki put se uzdam u svoje pamćenje.
Ali me pamćenje ujutru zaboravi.

I prolazi mi život tako. Ništa iza sebe ne ostavih, osim malo hartije sa duginim bojama i željom da postanem pisac.

Marija Ašković Saadia