Sto dinara

E, moj Tesla…

 

Autobuska stanica u Beogradu.

Studentski dani. Onaj period koji zovem – Ranac na ledjima i vetar u glavi.

Odlazim ili se vracam, nebitno. Provincijsko dete. Mirisem na kozji sir.

Cekam autobus i posmatram ljude. To mi je omiljeni sport na stanicama, aerodromima, trgovima…a i inace kad malo bolje razmislim.

Prilaze mi dva mladica. Na prvi pogled malo stariji od mene.

Da li imam sto dinara, fali im za kartu.

Desilo se da imam. I na sve to im ja kazem : " Znam kako je, to mi se desilo prosle nedelje, pa sam se stopom vratila kuci…" .

Dajem sto dinara sa osmehom i srecna sto mogu da pomognem.

Zahvaljuju mi i jedan od njih vadi iz dzepa novcanik prepun novcanica i kaze : "Vidi, a jutros nismo nista imali !!!"

I naravno, nasmejem se i pozelim prijatan dan.

Hvala im. Nikada za sto dinara ne bih mogla da kupim ono sto su me taj dan naucili.

 

 

 

 

 

 

2 thoughts on “Sto dinara

Затворено за коментаре.