Čarli i kolica za tržni centar

 

Ko je Čarli? I gde je Čarli?

Čarli je pre svega šmeker. Plava kovrdžava kosa, plave oči, noge prekrštene i šala na usnama.
Čarli je moj stric-deda. To srodstvo nam je uvek bilo malo čudno objašnjeno. Ni dan danas ne znam da li je deda ili stric. Za mene je bio i ostao Čarli. To naravno nije njegovo ime. To je bilo ime za scenu.

Familija nam je velika, danas rasuta po celom svetu, ali tada, u mom detinjstvu i ranoj mladosti bliska. Što drvenim kapijama, što našim okupljanjima.

Leto je, pre mog odlaska u beli svet, u neku, kažu, neutralnu zemlju. Mi smo se, za letnji raspust, obično posle ručka nalazili u staroj Čarlijevoj kuci gde smo slušali muziku i provodili vreme zajedno smišljajuci nove avanture.

Čarli je voleo da čita stripove i da gleda western-filmove. Najčesce je bio sa nama, klincima, a da mu ne smetamo i obrnuto.
Pratio je i fudbal, i odbojku i košarku… Ali tu nije bilo izuzetaka. Svi smo zajedno bili ispred televizora u boji. Onog što se bez razloga gasio. Ili to ima veze sa strujom. Ne znam.
Čarli bi to znao da objasni. On je za nas decu uvek imao vremena i strpljenja i objašnjavao nam sve što je znao.
Pratili smo ga u stopu. Bar ja, kao dosadna muva.
Ne, nije mi on nikada rekao da sam dosadna. To ja sad sebe tako vidim.
On je takodje jedini, posle mog tate naravno, znao najbolje da ispeče (sa nama) prase na raznju. I dozvoljavao nam da probamo. Nisu to male stvari.
Ne znam da li ima neko a da ga nije voleo. Ili su to samo moje uspomene.

Tog vrelog leta, vidim ja Čarlija, koji je u penziji, da ide ka staroj kuci. Pridruzim mu se i krene priča o mom odlasku.
Pita on mene šta bih ja volela da vidim i upoznam u  Švajcarskoj. Sluša me pazljivo. I prica mi o svojim putovanjima.

Čarli je svetski putnik i  boem. Kada smo imali crvene pasoše, i on je izmedju ostalih, išao do Trsta samo da popije kafu. A I dalje.
I ne znam kako priča dodje do tržnih centara.
Ja,  sva oduševljena, seosko dete, spomenem da bih volela da , kao u filmovima, napunim jedna velika kolica sa specijalitetima i vocem iz celog sveta.
Nista mi na to nije rekao. Počeli smo na drugu temu, kakve su pijace u Grckoj…
Price se nastavljaju, posle priča obavezno dremanje i moj odlazak.

Dve godine kasnije, po prvi put dolazim kuci, na selo. Opet nadjem Čarlija, u istoj staroj kuci. Ovoga puta i Čarli izgleda pomalo staro.
(To mi je malo cudno…zar Čarli moze ostariti?? )

Nasmeja se kad me ugleda i upita – Kakvi su utisci ?
A ja mu odgovaram i sva uzbudjena meljem kao vodenica.
Izmedju ostalog kažem da sam i ja provozala velika kolica.
E, tad se slatko nasmejao. Setio se. Zna o čemu pricam.

Hvala mu što se nije smejao kada sam mu o svojim malim i smešnim zeljama pričala.
Što je bio tu i slušao. Što je znao, nas decu, da uvažava kao da imamo iste godine i istu pamet. Kao da smo zajedno ovce čuvali. A nismo, ili sam to zaboravila.
Ko ce se svega setiti ?

Hvala mu sto je ulepšao moje detinjstvo.
Svaki put kad gledam neki western, Čarli sedi pored mene i oboje sa maramama oko vrata zapalimo po lulu.
Čarli postaje dete, kao i ja.
A ko zna, možda nekad, negde, zajedno odemo i do nekog
tržnog centra.

P.S. Čarli, čekaj me kod Ok – korala ☺