G-din Marković i prica o klaviru

————————————————————————

U letnjim nocima, prozor spavace sobe je cesto bio otvoren. Neko u komsiluku, ni danas ne znam ko, je svirao klavir obicno kada je meni bilo vreme za spavanje. Skoro svake veceri klavir me je uspavljivao i suskao za laku noc.

Da, i ja sam tada sa svojih sest godina mastala da sviram kao taj neko…i zbog debelih, kako ih ja zovem mesarskih, prstiju ne upisem Muzicku skolu.

Deca koja idu od malena u Muzicku skolu imaju srece. Ako su im profesori (sto verujem da jesu) kao sto je bio moj profesor, onda su i bogati. Ako redovno vezbaju onda je i ceo svet njihov.

I ja sam imala srece. Na malo drugaciji nacin.

U Osnovnoj skoli „Milan Munjas“ na Ubu gde sam bila ucenik,  profesor muzickog vaspitanja bio je g-din Dragan Marković. On nas je tako lepo, pametno i sa strascu ucio da je muzika univerzalni jezik i da je osmeh mala stvar, a tako puno znaci ( secate li se tog natpisa na zidu ucionice?)…

Sa njim smo slusali i gledali opere, odgovarali na muzicke kvizove, pevali, svirali (naravno frulu), slusali ga kada je svirao klavir ili harmoniku, ne secam se da li je mozda jos neki treci instrument svirao. Ne bi me cudilo.

G-din Markovic, uvek elegantan i u svom lepsem svetu sa notama, sa pogledom koji masta i sanja. Cesto ga se setim i  tada ga vidim ispred klavira.

Meni je definitivno obelezio detinjstvo i otvorio muzicke vidike, naucio me da slusam i osetim klasicnu muziku.  I sad kao da cujem njegove savete – pokusati izdvojiti svaki instrument, pronaci temu, prepoznati stil, emociju,…i pustiti da te muzika ponese. Prepustiti se i uzivati u momentima raja na zemlji, raja za usi gde i tisina peva. Ostati bez daha.

G-din Markovic  je odavno ostao bez daha. Zao mi je sto ga nisam srela pre . Sto ga nisam videla da mu kazem Hvala.

Da je ispred mene rekla bih mu –

Pre dve godine, u 35 godini sam pocela da sviram klavir. Oni koji me poznaju znaju da osim mesarskih prstiju imam tj nemam ritma, ali to su detalji. Ispunila sam san male devojcice koja je volela da slusa klavir, koja voli i ne ume da zamisli zivot bez muzike. Do tada sam bila samo slusalac. Sada je svet muzike dobio jos jednu dimenziju.

Pre toga sam sebi ponavljala (a i drugima) da bih ja jako volela da sviram klavir…i godinama sebi govorila da bih volela dok samoj sebi nisam rekla – Sta te sprecava da to uradis? Prsti??? Ritam? To su izgovori. Plasis se, a nema razloga. Note nisu bauk 🙂 Muzika ti svaki trud bar dvostruko vrati.

I od tada napredujem, ne odustajem i konacno mogu nesto i od Фредерик Франсоа Шопен-a, koji je jedan od meni omiljenih kompozitora, da sviram. Moje srece !! Za taj osecaj ne postoje reci, samo note. Moja dusa se napuni lepotom i ponosom. I ono najlepse u svemu, ja se igram. Kao da ponovo imam sest godina, samo sto ovoga puta ja sviram…

G-dine Markovicu, hvala vam, jer ne bih ja ovako razmisljala, a mozda bih cak i propustila priliku da probam da naucim da sviram neki instrument da nam vi niste dali ono najvaznije – kulturno nasledje i osnovno muzicko vaspitanje na visokom nivou. Naucili ste mene i  sve generacije koje su bile vasi ucenici da muzika spaja ljude i da ih cini boljima, plemenitijima. Ako to nisu naucili, mozda nisu pazljivo slusali. Ja jesam. I smejem se. Kao da ispred sebe vidim cuveni natpis.

Osmeh ne košta ništa,a znači mnogo. On obogaćuje one koji ga primaju,a ne osiromašuje one koji ga daju. Traje trenutak,ali je sećanje na njega kadkad večno. Niko nije dovoljno bogat da bi ga propustio,niti tako loš da ga ne zaslužuje. On čini ljude sretnima,olakšava im rad, a očevidan je znak prijateljstva. Obeshrabrenima vraća hrabrost,daje odmor onima koji su umorni. On se ne može ni kupiti,ni pozajmiti,ni ukrasti,jer je nešto što nema vrednost,osim onda kada se poklanja. I ako nekada sretneš osobu, koja više nema osmeh, budi velikodušan, pokloni joj svoj. Jer niko ne oseća takvu potrebu za osmehom,kao oni koji ne mogu da ga poklone drugima.

Otkrila sam na jos jedan nacin sta znaci strplenje. Klavir nas tako mudro uci zivotu. I potvrdila da nikad nije kasno sanjati i osvariti svoje snove. Zvuci kao klise, ali razumemo se dragi moj profesore.

Klavir ima pocasno mesto u mom domu, odmah pored mesta za ikone. Muzika je sastavni deo mog zivota, koncerti redovni (ne moji, ne jos)…prijatelji muzicari.

Moj sin zna da mu je dostupno ako pozeli da nauci bilo koji instrument. Ne zeli da ide u Muzicku i to ja postujem. Iako bih volela, ne mogu ga i ne zelim „naterati“. Za ucenje muzike, treba dosta ljubavi i rada. Ako nema ljubavi, rad nije nemoguc, ali je tezi. Bar na mom primeru uci da je moguce kad tad. Ali ima nade za transmisiju.

Cerka mi ima dve godine i svaki put kad sednem za klavir donese tronozac i sedne pored mene. I nas dve sviramo. Nemojte me pitati sta, cista improvizacija.

Sinoc sam bila na koncertu profesora Muzicke skole sa mojom profesorkom klavira i njenom mamom, koja je isto profesor klavira (zvuci kao neka sekta) i kroz pricu se provuce recenica da smo svi mi neciji ucenici…

Tacno tako,

Uvek vasa ucenica,

Marija Askovic, zadnja klupa, srednji red 🙂