Sujeverna pesma

 

 

Prokleta sam od rodjenja.

Osudjena da vidim,

Upoznam,

Razumem,

I budem sama.

Stvorena da uzivam,

Volim,

Kockam.

Sa sobom i svojom sudbinom.

Zacarana da nikada

Dugo ne ostajem na jednom mestu.

Vodjena cudnim putevima,

Iskusenjima,

Zamkama.

Prokleta sto razmisljam.

Prokleta i bez spokoja.

Ne mogu da stanem i kad zelim.

Ne umem da odustanem,

A znam i sve da bacim pod noge.

Moj zivot je krug.

Borba.

Prokletstvo.

Borba.

Najteze je biti svoj. a

Ja biti drugacije ne znam.

I zato zatvaram oci

I dopustam da me ponese struja,

Da me sibaju vetrovi,

I uzivam.

Zato sam prokleta.

Uprkos svemu, volim svoj zivot.

I kada bolujem

I kada sam u oblacima.

To je moje.

I sreca i tuga i bol.

Rasipam srecu oko sebe.

I zato te zovem.

Dodji.

Znam da postojis, samo se krijes.

Mucis me,

Dovodis do ludila,

Cekas da prestane nada,

Da izblede snovi,

Da se ugasi ceznja.

Plasim se da ces doci

Onda kada sve prestane.

Kao prividjenje.

Kao san.

A ja nemocna da te osetim.

Umorna i uspavana.

To je moj krst,

Da vidim kad ne gledam.

Da volim kad je uzaludno.

Da spavam kada je vreme za budjenje.

Da mi se ostvaruju zelje,

Kad ih vise ne zelim.

Pogresni ljudi,

Pogresna zemlja,

Pogresno vreme.

Mozda te put donese meni

Kad podjem u svet da te trazim.

Mozda prokletstvo postoji samo zbog tebe.

Mozda ce tada,

kada te prepoznam, prokletstvo prestati.

Mozda cu tada ziveti obicnim zivotom,

I naci mir.